Za mje­šta­ne Uli­ce Đe­če­vić na Dra­ču, po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na je pra­va sre­ća na­ći par­king mje­sto. Ka­ko ka­žu, ako ga na­đu „iz pr­ve” sla­ve kao da su do­bi­li na lo­tou. Ne­ka­da­šnji mir i uži­va­nje sa­da su za­mi­je­ni­le kom­šij­ske sva­đe, kon­stant­ni zvuk si­re­na auto­mo­bi­la, psov­ke, zva­nje spe­ci­jal­nog vo­zi­la „pa­uk”, pri­ja­ve nad­le­žnim or­ga­ni­ma i sve to zbog ne­pro­pi­snog par­ki­ra­nja. Mje­šta­ni na­vo­de, da je sve po­če­lo sa iz­grad­njom stam­be­ne zgra­de na uglu sa Uli­com Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je ko­ja je na­pra­vlje­na bez ijed­nog par­king mje­sta. To je po­tvr­dio i Dra­gan Mar­ko­vić, sta­ro­sje­di­lac uli­ce.
- Tu sam pre­ko 40 go­di­na, ro­dio se i po­di­gao, a sad po­di­žem i dje­cu i do­bro znam ka­ko je uli­ca iz­gle­da­la i funk­ci­o­ni­sa­la ne­kad, a ka­ko sa­da. Ne pam­tim da je te­že bi­lo na­ći par­king ne­go u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, od kad je na­pra­vlje­na ova zgra­da na ćo­šku uli­ce. Ni­ko ne­ma ni­šta pro­tiv zgra­de, ali je pi­ta­nje ko je do­zvo­lio da se zgra­da ra­di bez par­kin­ga. Ne­ma ni­jed­no par­king mje­sto, svi se par­ki­ra­ju gdje stig­nu, is­pred ka­pi­ja, kom­ši­je su po­če­le da se sva­đa­ju me­đu­sob­no što ni­kad ni­je bi­lo. Osta­vlja­ju se ko­la is­pred ka­pi­ja, pa lju­di ne mo­gu iza­ći iz svog dvo­ri­šta, čak su i znak po­sta­vi­li za za­bra­nje­no za­u­sta­vlja­nje i par­ki­ra­nje ali to ni­ko ne po­štu­je jer baš ne­ma­ju gdje da osta­ve ko­la. Na sred uli­ce se par­ki­ra­ju, ne­vje­ro­vat­no. Ni za pje­ša­ke vi­še ni­je bez­bjed­no - na­vo­di Mar­ko­vić.
Iako ne­vo­zač, Zo­ri­ca Pa­jo­vić ne kri­je da je sta­nje sa par­ki­ra­njem i auto­mo­bi­li­ma u uli­ci ne­pod­no­šlji­vo.
- Kad sam ja od­ra­sta­la u uli­ci ni­je bi­lo ni pe­to­ro ko­la, mo­gli smo ko­lo igra­ti ko­li­ko je pro­sto­ra bi­lo. Vre­me­nom je to po­sta­ja­lo pra­vo na­se­lje i to je do­bro. Funk­ci­o­ni­sa­lo se fi­no dok nam ni­je na ćo­šku ni­kla zgra­da pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Na­pra­vlje­na je bez par­kin­ga i to stva­ra ko­laps. Kom­ši­ja je čak po­sta­vljao ni­sku ogra­du is­pred ula­za zgra­de jer bu­kval­no ni­su mo­gli da uđu u zgra­du. Sa bal­ko­na vi­ču jed­ni na dru­ge, ne­moj tu osta­vlja­ti ko­la, šta se tu par­ki­raš, ne­ko pre­ću­ti ne­ko od­go­vo­ri, sva­šta se de­ša­va. Ima po­ro­di­ca ko­je ima­ju po dva, tri vo­zi­la i par­ki­ra­ju se, a ne­ko ko ima jed­no ne­ma gdje. Bra­tu re­dov­no za­tvo­re ulaz u dvo­ri­šte pa ne mo­že da iza­đe sa ko­li­ma, če­ka dok se lju­di vra­te nit se ko iz­vi­nja­va nit išta. Naj­go­re je što ni tak­si­sti vi­še ne­će da vo­ze uve­če ovu­da jer mo­gu sa­mo da se za­gla­ve, pa kre­nu i on­da nas osta­vi na vr­hu uli­ce, jer da­lje ne mo­že da pro­đe, i on­da mi pje­ša­či­mo. Za­i­sta ne­vje­ro­vat­no ko­li­ko je taj par­king pro­blem- iskre­na je Pa­jo­vić.
Ipak, ima i onih kojima gužve ne smetaju poput Pavla Popovića. Kako je kazao, u svakom evropskom gradu su ulice u starom dijelu grada uske i jedva prohodne.
- Sve je do čovjeka. Mi ustvari sami sebi smetamo pa nam se pogrešno parkirana vozila i gužve u saobraćaju samo nadovezuju na to - kazao je Popović
S.R.


Ulica opasna i za pješake

Da ulica Đečevića više nije bezbjedna ni za pješake, potvrdila je i Ma­ra Lji­ljak.
- Od 1978. go­di­ne ži­vim u ovoj uli­ci i stvar­no je si­tu­a­ci­ja sa par­kin­gom iz da­na u dan sve go­ra. Ni­ko ni­je pro­tiv grad­nje i ši­re­nja na­se­lja ali da se to ra­di smi­sle­no, a ne da se sa­gra­di zgra­da pa on­da da se mi­sli o par­kin­gu. To je tre­ba­lo obrat­no ura­di­ti, sad se lju­di­ma pi­šu ka­zne kad se par­ki­ra­ju uz sop­stve­nu ogra­du. De­ša­va se i da kom­ši­ja­ma za­tvo­re ulaz u dvo­ri­šte pa ni sa svog par­kin­ga ne mo­gu da iza­đu, to je još ve­ća ka­zna. Ne­ki par­king se mo­ra na­pra­vi­ti a gdje i ka­ko to ne­ko struč­ni­ji mo­ra da ri­je­ši. Ako ni pješke ni tak­si­jem ne mo­že­mo za­vr­ši­ti po­sao, on­da je mu­ka - pri­ča Lji­ljak.